Ovde sam veoma srećan jer volim pomorandže i govorim loš latinski s fratrima koji ga razumeju pošto je i njihov takav, i odlazim u društva (s mojim džepnim pištoljima), i preplivavam reku Tažuu jednom mahu, i jašem na magarcu ili mazgi, i psujem na portugalskom, i imam proliv, i komarci su me izujedali. Ali šta to mari ? Ljudi koji krenu na put iz zadovoljstva ne treba da očekuju udobnost.
Kad su Portugalci drski, ja uzviknem carracho! – tu krupnu psovku velike gospode koja zamenjuje naše “prokletstvo”, a kad mi sused nije po volji kažem za njega da je ambra di mierdo. Sa ta dva izraza, i trećim, avra bouro, što znači “nabavi mi magarca”, svi shvataju da sam otmen gospodin i da znam strane jezike. Kako mi putnici veselo živimo! Kad bismo samo imali hrane i džebane! Ali, ozbiljno i tužno, sve je bolje od Engleske, i ja sam se do sada izvanredno zabavljao na ovom putešestviju.

Bajron Frensisu Hodžsonu, Lisabon, 16. Juli 1809.

There 's music in all things, if men had ears:

A drop of ink may make a million think.